Pablo

Rezultat slika za pablo eskobar

Kišno sarajevsko popodne. Nebo se otvorilo u mlazevima, a ja sam čekao osobu sa imenom „Pablo“ neposredno ispod bazena Bentbaša, ili nadomak zgrade Vijećnica na izlazu iz Sarajeva.
Javio se putem Bla bla car, jer sam duže vrijeme učlanjen u zajednicu. Kaže da želi putovati u Beograd i da bi dobro bilo da stigne u pristojno vrijeme. Dakle, detalje smo dogovarali putem poruka mobilnih telefona.
Ja sam bio upravo stigao iz Mostara, i želio sam što više da budem u Sarajevu, što zbog odmora, što zbog posjeta rodbini, ali ovaj put sam se osjetio obaveznim da poštujem dogovoreno.
I pojavila se silueta ispred automobila. Ne znam kako je zaključio da baš njega čekam (bilo je dosta zaustavljenih automobila), otvorio vrata, pozdravio se i pokazao na svoju manju torbu. Izašao sam, otvorio prtljažnik i on je stavio svoje stvari. Na leđima je nosio gitaru i pitao da li može da je ostavi na zadnjem sjedištu.

Može.

Krenuli smo. Pablo je mlad čovjek, 23 do 25 godina, duge kose i brade. Podsjeća na momke iz Creedence Clearwater Revival iz onog dobrog starog vremena. Španac je, student političkih nauka, stacioniran trajno u Pragu, i tako, putuje svijetom valjda iz hobija.

Rekao je da je iz Salamanke. Ja sam mu odgovorio da mi je čast da vozim nekoga iz tog grada. Zapanjio se kad sam rekao da je to jedan od gradova gdje je ponikao jedan od najstarijih univerziteta u Evropi ( mislim da je samo Verona u Italiji starija), otvorio usta od čuda kad sam mu rekao da znam ko je Miguel Unamuno, i ukočen slušao kad sam mu ispričao istorijski događaj kad je hrabri filozof ustao sam protiv Frankovih fašističkih falangi i njihovih pristalica.

„Od Slovenije, Hrvatske, preko Bosne me samo pitaju o španskom fudbalu. Ja mrzim fudbal, to je zanimacija ovih bogatih, a samo si mi ti pričao o Salamanci“ – reče Pablo kroz smijeh, i moram priznati da mi je to bilo jako drago.

Pablo je obrazovan čovjek. Odmah smo se našli na zajedničkim idejama anarhizma i marksizma, svjetske politike, ekonomije, filozofije, filma, muzke i opšte umjetnosti. Šta reći osim da je to darovit čovjek iz Evrope sa kojim možeš da pričaš bilo šta.

U našim pričama je vrijeme prošlo vrtoglavo brzo vozeći se kroz istočnu Bosnu. Izbili smo na granični prelaz Zvornik, izlaz iz BiH. Mi smo se toliko zapričali da je službenica na granici držala čitav minut naša dokumenta kroz šalter da ih uzmemo, a da nismo ni primijetili. Vidio sam osmijeh na njenom licu…

A onda dolazi ulaz u Srbiju.

Pružili smo dokumenta graničnom službeniku, koji je ćutao jedno vrijeme i čitao podatke, a onda uzviknuo:“ PABLO ESKOBAR!“
Odmah se pojavilo 4-5 policajaca, okružili auto, zapovjedili da parkiramo u stranu i da izađemo iz auta. Mislio sam da je u pitanju rutinska provjera, ali oni su naredili da uzmemo lične stvari i odnesemo pred njihove prostorije. Kad smo to učinili, prvo su uveli Pabla i nije izlazio već pola sata.Pomislio sam da sam vozio čovjeka koji je pod potjernicom ili nalogom za hapšenje.
Pablo je izašao. Pozvali su mene da unesem stvari. Počeo je pretres. Sve živo, od džepova do najsitnijih detalja u torbama. Uz detaljan pretres su frenetično ponavljali pitanja „odakle dolaziš“, „gde živiš“, „kako si upoznao ovog tipa“, „da li je tvoj auto“ i sl.
Tu sam čuo i dobio svojeušno i dva najgluplja pitanja vezano za tu situaciju:“I ti si ga tek tako primio i povezao u Beograd??? (Kao da vozim medvjeda…) „Kako vas dvojica razgovarate??? (—–)
Sjećam se da su baterijskom lampm zavirivali u Pablovu gitaru, pokušavali razbiti njegovo perkusiono ritmično jaje, sumnjajući da je u njemu ko zna šta. Bilo je, generalno govoreći, tragikomičnih situacija koje je nemoguće opisati.

Nakon čitave operacije su nas ostavili na miru izgovarajući dvije rečenice izvinjenja. Sve u svemu, taj pretres je trajao oko sat i po. Bilo je oko 10 sati uveče kad smo došli na taj granični prelaz u Zvorniku. Nakon generalnog pretresa Pabla i mene, i detaljnog pretresa automobila, mi smo ušli u Srbiju pola sata prije ponoći. Kiša je svo vrijeme nezaustavljivo i snažno padala.

Ćutali smo nekoliko minuta, a onda me Pablo pitao:“Misliš li da su ovi ljudi rasisti i ima li u vašoj zemlji rasizma?“. Počeo sam se smijati i rekao mu:“Ne mislim tako. Ovi policajci boluju od bolesti koja se zove g-l-u-p-o-s-t, i teško je izliječiva“. Onda se i on počeo smijati.
I nastavili smo našu priču probijajući se kroz kišnu noć od Loznice preko Šapca i dalje. Pričao mi je kako su ga ispitivali kad su mu u pasošu našli meksičku vizu. On im se izvinio za meksičku vizu, jer nije znao da je to u Srbiji zločin  😀
U jednom trenutku sam ga pitao da li se osjeća da je prošao torturu, jer sam čuo da su više puta izgovarali frazu „ESKOBAR“.
„Imaš pravo da u Beogradu obavjestiš svoju ambasadu“- rekao sam.

A on odgovara: „Moje prezime je ESKOBAR“.

I tek onda mi je postalo sve jasno. Granična policija je nasrnula na nas, jer je pročitala u dokumentu ime Pablo Eskobar.

Došli smo u Beograd daleko iza ponoći. Odvezao sam ga na Dorćol i, opraštajući se, zagrlili kao najveći prijatelji, kao da se znamo cijeli život.

I tako, taj isti život piše svoje male drame. Možda se ne bi zvao tako da nas ne podsjeti da smo samo obični ljudi, bez obzira ko smo, šta smo, i kojim jezikom govorimo,

Advertisements
| Ostavite komentar

Kretanje članaka

Vaš komentar :

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Create a free website or blog at WordPress.com.