Smijemo li biti asertivni?

Na timeline-u  Tvitera  se pojavio tvit „Zasto i kako da budemo asertivni“, sajta tetka.rs sa prilicno zanimljivim geslom u logou uvek spremne zene“ , ma sta to god znacilo :-).

Znaci, jos jedna prica o asertivnosti kojih ima zaista dosta ako zagrebemo po internetu, ali i knjigama i literaturi. Vaznost asertivnog ponasanja valjda i nalaže da se posvećuje dosta paznje istom.

Tekst se kao i obicno bavi individualnoscu, odnosno uobicajenim pristupom koji navodi citaoca da zavisi sve od njega, sto je samo donekle tacno, ali asertivnost cesto treba gledati i sa drugog aspekta.

Mozda cu biti pretenciozan ako kazem da sijaset savjeta i generalnog zakljucivanja da zavisi sve od naseg umjeca je prilicno marketinski. Cesto tekstovi strucnjaka i poznavalaca psihologije ide u tom pravcu da sva rjesenja usmjeravaju u jednu tacku, na jedan zamisljeni prostor koji nam tekstopisac namece kao neotkriven, a u zakljucku kad sami rezimiramo svrhu teksta ostaje u vazduhu  dojam da je to instant rjesenje za nas problem. Zaista nije tako, i treba to reci bez ustezanja. Asertivno.

Problem usvajanja asertivnosti je mnogo manji problem od problema preuzimanja konsekvenci asertivnog ponasanja.

Kako problemi u socijalnom okruzenju ne zavise od nas, tj.nisu imanentni, osnovni uzrok nedostatka asertivnosti nije mozda toliko u neznanju (socijalne vjestine se uce ravnomjerno kod normalnog toka razvoja), vec u ogranicavanju mogucnosti da odbranimo svoj stav doslijedno.

Htjeli priznati ili ne, razina nase asertivnosti ne zavisi samo od nasih crta, sklonosti, sposobnosti, karaktera vec od UKUPNE drustvene slobode sistema u kome zivimo. Ukoliko se licna sloboda iskreno podrzava kao pozeljno drustveno ponasanje, onda necemo imati problema sa nasom asertivnoscu.

Po meni, pomanjkanje asertivnosti moze da bude dio „dobre procjene“ sredine u kojoj se nalazimo i zrelo procjenjujuci shvatamo posljedice naseg eventualnog doslijednog stava u vezi necega. U okruzenju kad ce nasa asertivnost biti dozivljena kao iskakanje od utvrdjenih pravila, a nerijetko i atak na autoritet drustvenog ili nadredjenog subjekta, ne vjerujem da ce nasa asertivnost pomoci nama samim. Realna procjena situacije je od neprocjenjivog znacaja da bi smo uvek imali pozitivan efekat nase doslijednosti.

Ukoliko postoji inferiornost kod osoba, osjecaj nesigurnosti, strepnje , nedoumice a objektivna ukupna situacija podrzava asertivnost mislim da nema vecih smetnji da se asertivnim treningom postignu dobri rezultati. Ljudska priroda je fleksibilna, prilagodljiva i sklona promjenama i adaptaciji,ucenju itd.

Dakle, samo je stvar uslova da li je samopouzdanje pozeljno za sredinu ili ne.

Advertisements
| 9 komentara

Kretanje članaka

9 thoughts on “Smijemo li biti asertivni?

  1. Udaljavam se malo od tvoje teme, ali podstakla me na razmišljanje. Svakodnevno srećem krajnje samopouzdane muškarce. Da je stvar lična i da sam po prirodi sklonija konfrontaciji ili asertivnija verovatno bih ih redom pitala: „Izvini, a na čemu ti temeljiš toliko samopouzdanje?“ S druge strane, relativno retko srećem takve žene, ali za njih se ionako ne kaže da su samouverene, već postoje negi drugi termini. Gledam ovih dana ministre i bivše ministre. U pozadini, uvek nekoliko mladih žena s hrpama papira u rukama. One nisu lift-girls, nisu nosačice. Te papire su one izradile, a mućki frontliner će ih predstaviti javnosti kao svoje delo. E sad, ženska asertivnost je u ovom društvu i društvima sličnog mentaliteta prilično nepoželjna stvar. Bojim se da čekanje da se stvari promene i ona postane prihvatljivija samo održava status quo.

    • To je i zapravo sustina teme koju sam zeleo dotaci. Drustvena nejednakost, u slucaju koji si sasvim ispravno navela, o-b-e-s-m-i-s-lj-a-v-a po pravilu strucno delovanje.

      To znaci da svako ko zeli po opisu posla, svojoj inicijativi ili entuzijazmu da pomogne resavanje problema asertivnosti kod pojedinaca mora zapitati : „da li ja nudim ispravno ovu stvar?“ , imajuci na umu posledice kod te osobe ako primeni kod sebe nauceno.

      Znamo da su po broju specificnih sposobnosti, ako ih navedemo taksativno, zene delotvornije od muskaraca, ali je na kraju presudan princip muske snage, bioloski determinisan a kulturoloski i drustveno zloupotrebljen, tako da zene zaista nemaju sanse upotrebiti svoje sposobnosti u svrhu asertivnosti od one tacke kontrolisanog koju je postavio muski svet.

      Dobar primer, Sonja 🙂

  2. Poštovani kolega,

    Vidim da se u Vašem blogu bavite mojim člankom o asertivnosti, pa bih da se uključim u raspravu.Asertivnost je meni i Vama možda jasna kao pojam (mada je u udžbenicima psihologije prisutan tek u ovom veku), ali laicima nije. Aspiracija članka od cca. 5000 karaktera je bila da se ocrtaju konture pojma i da se naglasi značaj asertivnosti.

    Vidim da je glavna zamerka upućena na mogućnost pojedinca da radom na sebi može da učini nešto u restriktivnim društvima koji nemaju „društvene slobode“, kako ste se izrazili. Sumnjate da će poznavanje i usvajanje ovih socijalnih veština, dati mogućnost da odbranite stav u datim okolnostima, te upozoravate da je moja vizija preoptimistična i u marketinške svrhe. Imamo sukob mišljenja. Ja zaista verujem u to što mi zamerate.

    Ako hoćemo da uprostimo nauku kojom se bavimo, rećićemo da mi čitav život odgovaramo na tri glavna pitanja: 1. Šta ja hoću? 2. Šta hoće drugi? i 3. Šta zahteva situacija? Asertivnost kao socijalna strategija upravo povezuje odgovore na sva tri pitanja. Asertivni odgovor: na prvo pitanje nas uči da su i naše želje podjednako važne, kao i tuđe; na drugo pitanje da je potrebno da sagledavamo i poštujemo i prava drugih; a na treće pitanje da nam je kao socijalnom biću važno da budemo socijalno prilagođeni. Kao čoveku od struke, jasno Vam je da asertivnost dobija na „težini“ kada ne govorimo o komunikacionim, situacionim pozicijama, nego o hroničnom stanju, o agzistencijalnim pozicijama. Ako nam je u naš referentni okvir ugrađena pozicija da mi manje vredimo od drugih i da naše potrebe i želje treba da se zadovolje, tek kada se zadovolje želje drugih, zar je onda bitno da li postoje „društvene slobode“ u našem okruženju? Isto važi i obrnuto: ako verujemo da jedino naše želje imaju smisla, hoćemo li poštovati „društvene slobode“ ostalih u društvu? Socijalne veštine su nam potrebne kao i ovladavanje slovima, ili učenje sabiranja i oduzimanja, a time se ne bave obrazovne institucije sistematično.

    Asertivne tehnike, pomažu da prvo sami razbistrimo kako se mi osećamo i šta o nečemu mislimo. Mnogima se, bar Vi znate, dijagnostikovanje nelagodnosti završava rečenicom: „Nešto mi smeta, ali ne znam šta!“ Kad već možemo da kažemo:“Ovo mi smeta“, zar nismo napravili korak od sedam milja? A tek kada znamo razloge, zašto nam nešto smeta, kad umemo da jasno izrazimo zahtev za promenom nečijeg ponašanja, na način koji će izazvati pozitivno skretanje pažnje, ako znamo da kažemo jasno: NE (kao i DA), ako umemo da zatražimo vreme da razmislimo o nečemu, ako prihvatimo da nismo odgovorni za tudja ponašanja, ako uzmemo dozvolu da uživamo u svom uspehu, ako dozvolimo svoje pogreške i da možemo da promenimo mišljenje, ako…. mislite da nije važno i korisno naučiti u svim društvima?

    Izneli ste sumnju da ja samo (previše) pozitivno govorim o asertivnosti iz marketinških razloga. Pošto se bavim treningom socijalnih veština, uopšte ne krijem da mi je želja da se zainteresujete za moj rad i potražite me, te ne mislim da člankom vršim zloupotrebu manipulacije. Ono što je sigurno je da ja verujem u pozitivan efekat bilo kog opismenjavanja u bilo kom društvu i da radom na sebi činimo da lakše „plivamo“ svuda i svakom trenutku.

    Vašu brzu reakciju na moj tekst, shvatiću kao prepoznavanje vrednosti teme o kojoj danas smo i Vi i ja u ovom virtuelnom prostoru bacili po kamenčić, te se nadam da smo ustalasali i podstakli i druge da misle o tome. A to je već podsticaj opštoj asertivnosti u društvu u kome živimo, zar ne?

    • Stizem, ipak, da nastavimo razmenu misljena povodom vaseg teksta, koleginice 🙂

      Ne mislim da asertivnost treba da bude vestina, zaseban entitet koji usvajamo od nekih drugih vrednosti npr. nas adekvatan odnos prema estetici, ili postovanja prema necem sto nam kreira pozitivan sistem vrednosti… Smatram da to sto ovde nudimo u formi asertivnog treninga bi trebalo da bude laksa podrska osobama koje iz nekog razloga imaju problem da izraze svoj stav i zelje.

      Nema zamerke prema onome sto radite u profesionalnom smislu, ali nedoumice koliko mozemo da uradimo u drustvu, koje je skepticno prema profesiji u kojoj se nalazimo, svakako da ima. U nasoj profesiji, malo mozemo uraditi po pitanju pravog vrednovanja onog sta nudimo, bez obzira koliko vesti, strucni bili ili , pak, upotrebili nas entuzijazam.

      Ako socijalnu strategiju i osmislimo ona kod nas znaci samo povlacenje, kompromis ili odstupanja od planiranog, jer to zahteva pitanje broj 3. hteli mi to priznati ili ne. Recimo, u nekom drugom drustvu (Danskoj npr.) vas projekat bi bio fantasticno primenljiv, i ja tu nemam dileme.

      U nasem drustvu postoje hijerarhije i autoriteti na koji jednostavno ne mozete delovati nikakvom strategijom ili formom. Ne govorim o mom iskustvu, jer to ne bi bilo u redu, vec govorim o drugim ljudima za koje znam da poseduju dobre osobine, socijalnu prilagodljivost, harizmu, ali jednostavno zbog neprirodnosti i nedostupnosti onih iz pitanja br.2 nisu u stanju odgovoriti na pitanje br.3.

      Da biste se izneli u restriktivnom drustvu, koje se odlikuje drasticnim pomanjkanjem tolerancije prema svemu, vi uvek morate nesto da posedujete cime ce ta tolerancija biti pomerena silom prema pozitivnom delu skale. Zato se asertivnost verovatno i mesa sa agresivnoscu, jer samo druga netolerantnost pomera prvu.

      Da li je onda uspeh uspostaviti makijavelijski modus operandi?

      Naravno da nije. Smatram da je u redu ako uspeh merim priznanjem onih trecih na koje moja angazovanost utice posredno putem osobe kojoj predstavljam kako da istraje na svojim zahtevima i zeljama u skladu sa ocekivanjima drugih i u skladu sa situacijom, kako rekoste.

      Dalje, ovo sto ste pomenuli o referentnom okviru i poziciji da su nase zelje iza zelja drugih i pitanju drustvene slobode, zar zaista nisu direktno u korelaciji? Zar nase zelje ne zavise od drustvene slobode? Da li su razlicite zelje Holandjanki i Srpkinja? Navodim ovaj primer, jer smo u predhodnim komentaru koleginica Sonja i ja bili saglasni po pitanju uloge zene kod nas… I naravno, uvek mislim o kvalitetu asertivnosti u zivotno egzistencijalnom smislu.

      Jednostavno receno, kako mogu da pomognem tinejdzeru u razumevanju asertivnosti ako sam ja sam sa njegove strane koji mu zeli pomoci, dok sa druge strane ima pet rigidnih pedagoga?

      Sto se tice asertivnih tehnika, vi znate kako se radi sa decom i mladim ljudima u nekim drugim drzavama koje su mnogo naprednije od nasih. Njihovi mladi, a i stariji, nemaju problema koje mi imamo. Bas u tom egzistencijalnom smislu, koji pomenuste, i gde se vidi tezina asertivnosti. Ali, kod njih nase kolege nisu slobodni strelci kao mi ovde , Ljiljana. Oni su snazna poluga izgradnje drustva u ukupnom smislu.

      Nisam ni mislio pod izrazom „marketinski“ da vam zamerim za „komercijalizaciju“ onog sta vam je specijalnost ili vas zbog toga javno denuncirati.

      Mislio sam da je sigurno bolje (odnosno, ja bih tako uradio) pozvati zainteresovane na jednostavan nacin u par recenica. Mislim da je najbitnija samospoznaja klijenta da li mu zaista nedostaje to zbog cega zeli doci kod mene. Posle onog dobrog teksta na vasoj stranici malo ko nece u sebi prepoznati nedostatak socijanih vestina 🙂

      Na kraju, duzan sam da objasnim zasto sam preneo raspravu na moj blog, a zapravo sve je moglo i na vasoj stranici.

      Smatrajte to manirom uvazavanja. Kad prvi put razmenjujem misljenja sa osobom koju ne poznajem, ne zelim da joj narusavam koncept. Posto su komentari i misljenja vazan segment imidza web stranice, a iz iskustva znam da moji komentari zbog direktnosti ( asertivnosti, blize receno 🙂 ) cesto izazivaju dvosmislena tumacenja, smatrao sam da je bolje da to bude na mom blogu posto pisem o svakodnevnici i neobaveznim stvarima.

      Veliki pozdrav, Ljiljana 🙂

      • Vidim, kolega, da vas muči koliko naša profesija može da učini za društvo u kome živimo. Složiću se da je „something rotten in the state of Denmark“, ali suprotno od Vas, upravo mislim da mi možemo da pomognemo više od nekih drugih profesija.

        U mom fokusu je pojedinac kome i asertivni trening treba da povrati izgubljeno samopoštovanje u mikrosredini, koja doduše nije izolovana, ali je za njega opipljivija od globalne zajednice. Slušajte, ako nekome ko nije išao godinama na odmor, pomognem da se ne trese pred šefom, nego zatraži odmor direktno, bez straha od posledica i bez osećaja krivice, mislim da je imalo „rašta se truditi“. Ili, ako sa momkom, koji je želeo da upozna devojku, a svaki put bi pobegao na drugu stranu ulice, kada je ugleda, ili bi izbegavao da je pogleda u oči, provežbamo scenu upoznavanja i sve se uspešno završi, dozvolite da verujem da „laka pomoć“ ima smisla….

        Da, jesam ja entuzijasta, to je moj profil ličnosti, ali ne verujem da je preptimistično moje vidjenje lagane transformacije i naše šire zajednice u asertivnu, ako dovoljno pojedinaca to postanu, jer je socijalizacija odraslih osoba dvosmeran proces. Kako god. Ne morate vi u to da verujete. Možemo dići ruke, jer živimo u neasertivnom društvu, možemo se opredeliti da otimamo ili bežimo, da bismo preživeli u urbanim džunglama, ali ja biram da, makar kao slobodni strelac, koristim svoju pomažuću profesiju na dobrobit i svoju i svojih poznanika. Sigurna sam da i Vi to radite u svom okruženju, samo ste malo izgubili veru u ljudsku dobrotu. Ja i dalje verujem, jer poznajem veliki broj zaista kvalitetnih, dobronamernih, toplih i asertivnih ljudi. Iako se ne poznajemo dobro, rekla bih da ste i Vi jedan od takvih 🙂

  3. moderni

    Citat:

    „Dakle, samo je stvar uslova da li je samopouzdanje pozeljno za sredinu ili ne.“

    Samopuzdanje je pozeljno uvek, a drugo je pitanje da li okruzenje treba da zna sta mislimo.

    • Samopouzdanje je potrebno uvek, ali imate situaciju kad vase samopouzdanje izaziva negativan efekat po vas same.

      Verovatno ste sluzili vojsku.

      Da li ste bili vojnik pun sampouzdanja naspram podoficiru koji je instrumentalizovan od strane visokog oficira da razori svako samopouzdanje kod svih vojnika? Vi to vidite. I kako biste resili problem?

      A o zatvorskim uslovima necu ni da govorim.

  4. moderni

    odsluzio sam vojni rok s puno samopouzdanja. da ne zalazim u detalje ali polupismeni podoficiri i oficiri tu nisu mogli nista da promene. u zatvoru nisam bio.

    • Nema razloga da ne pomislim da je tako.

      Ali imamo one druge cije samopouzdanje nije bas tako istrajno u primerima koje sam slucajno naveo.

      Taktika podcinjavanja nekog je urusiti mu samopouzdanje.

      I ako to povezemo sa pitanjem koje sam postavio u naslovu, odnosno kako asertivnoscu protiv razradjenog mehanizma podcinjavanja, u kome je biti podcinjen precutni ultimatum, nisam najsigurniji koliko sugestija o asertivnosti moze da bude neposredno delotvorna onom ko je prihvata .

Vaš komentar :

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.