Iako se masovni zlocin Andersa Brejvika desio gotovo prije godinu dana, utisak je da paznja svjetske javnosti ne popusta u vezi tog slucaja.
Onog dana kad je Anders Bering Brejvik uzeo oruzje sa namjerom da napravi masakr na ostrvu Utoja, on je zapravo krenuo u realizaciju onog u sta je vjerovao ili u sta je bio indoktriniran.
U pitanju je megalomanija, ili manija velicine, koja nista nije drugacija od Staljinove, naprimjer, Hitlerove, Pinoceove ili Brozove-ako zelite. Razlika je u tome sto je on direktan realizator svog uvjerenja, dok su ovi drugi pomenuti to radili kroz drustvenu organizacijsko-formacijsku strukturu na cijem su celu bili.
Prosle godine se pojavila i vijest da oko 30-ak posto Rusa voli Staljina, bez obzira sto znaju da su hiljade i hiljade neduznih neistomisljenika zavrsili u logorima zahvaljujuci njegovim neposrednim upravljanjem . Kako to objasniti?
Ne mislim da neko moze postati ekstremista pod uticajem drustvenog sistema, medija, dostupnoscu literature i slicno… To su samo agensi ekstremizma, jer on, ekstremizam, je kao takav duboko patoloski i smatram da je iskljucivo vezan za pojedinca i njegovu mentalnu podloznost ka ekstremizmu shodno njegovim crtama i dimenzijama licnosti. Organizacije koje povezuju i koordiniraju namjerama vise ekstremista su ekstremisticke organizacije, a da bi svoj cilj proglasile validnim, podupiru ga ideologijama.
Po meni, svaka ideologija ima svoje ekstremiste.
Ako je ekstremista sam, on štrči. Upadljiv je i lako se sankcionise. U okviru ekstremistickog pokreta pojedinac je nevidljiv, i upornom propagandistickom potporom javno mnenje se navikne na njegovo postojanje i podsvjesno pocinje da ga tolerise.
Tu lezi i najveca opasnost, dakle, u indiferentnosti drustva ili zajednice.
Da je Brejvikov manifest okupio veliku grupu, kao sto okupljaju islamisticki radikalni i militantni pokreti, on bi im bio sasvim ekvivalentan. Pomenucu da su svi ekstremisticki pokreti isti po dubini namjera i dostizanja konacnog cilja, bilo da se radi o islamskom ili hriscanskom fundamentalizmu.
Brejvikov ekstremizam je specifican i po tome sto je za jednu noc pala iluzija u vodu ogromnog dijela covjecanastva koji je vjerovao da je ekstremizam iskljucivo produkt nestabilnih drustvenih sistema danasnjice i posljedica antagonizma direktno suprostavljenih politickih opcija. Skandinavija je u vrhu demokratskih dostignuca, ali je iznjedrila monstruma i masovnog ubicu koji pored cina ima i jasno pripremljen manifest.
Kljucno pitanje je -znamo li se suprostaviti ekstremizmu?
Ako nam se na prvi pogled cini da je najvaznije procjenjivati kvantitativno koliko ima pripadnika nekog ekstremistickog pokreta ili organizacije u startu cinimo gresku. Ekstremizam je jednako razarajuci, nezavisno da li ga sprovodi pojedinac, mala grupa ili veca grupa. Obavjestajne i policijske sluzbe koje prate rad ekstremistickih grupa imaju saznanja koliko clanova neke ekstremisticke grupe ima, kakve su joj namjere i slicno, ali ono sto mi ne znamo je da nerijetko djelovanje tih grupa “pogoduje” visim ciljevima odredjenih interesnih krugova u okviru neke drzave. Moze se reci da je brutalna konstatacija, ali po mnogim pokazateljima i kasnijim istragama se dolazi do saznanja das u se mnogi masakri i pogibija nevinih mogli sprijeciti…I zauvjek to ostaje tajna
Ekstremizam se zaustavlja jedino sirokom drustvenom akcijom. Kad sam procitao vijest da je 40 000 Norvezana izaslo na trg i pjevalo Brejvikovu omrazenu pjesmu “Djeca duge” Lilebjerna Nilsena, znao sam da vrijednosni sistem Norveske nije posrnuo ni za milimetar. Recimo, u zemljama koje su baze islamskog ekstremizma takav cin je gotovo nezamisliv. Akcije tih grupa obicno se javno preuzimaju od strane pocinioca neposredno nakon zlocina, saopste politicki ciljevi, i tu se prica zavrsava. Siroke drustvene akcije ili decidno odlucnog stava ljudi koji su protiv toga uglavnom izostaje.
Tu je i odgovor na pitanje. Pasivnost po defaultu uvijek znaci neodlucnost i nesigurnost. Pasivnost drustva ohrabruje ekstremistu da istraje i da nastavi jos brutalnije da djeluje. Ekstremizam postaje tad neposredno prisutan faktor, a posto ima svoj zastrasujuci mehanizam uvijek je odlucujuci. Uvrijezen ekstremizam se tesko iskorjenjuje bas zbog toga sto mu pripremljena ideologija omogucava da opravda svoje postojanje.
I na kraju, ekstremizam ne zavisi od snage nosioca, vec od svijesti i aktivnosti (ili pasivnosti) posmatraca.
Fadil Jonuz 
Sad da ja kažem da se ja slažem s tobom. Uprkos svim problemima i stvarima koje im zameram, u SAD je moguć Čomski, koji jeste deo meinstream kulture. Otvorena su mu sva vrata da iznosi kritike na račun američkog društva, ne samo establišmenta. I nije jedini. U krajnjoj liniji, to je zemlja u kojoj je Polanski ipak dobio Oskara, mada protiv njega postoji veoma neprijatna optužnica. O američkim zločinima u Iraku i Avganistanu najšire su pisali upravo američki mediji. Holivud je snimio najviše kritičkih filmova o ratu u Vijetnamu… Nema sumnje da je to demokratsko i otvoreno društvo na veom širokoj osnovi. Lično, radije bih živela u demokratskoj zemlji s problemima ovog tipa, nego u nedemokratskoj državi s istim takvim problemima.
Akademike neću da komentarišem. Dovoljno su rekli sami o sebi onim što govore i rade.
🙂
“Ekstremizam se zaustavlja jedino sirokom drustvenom akcijom. Kad sam procitao vijest da je 40 000 Norvezana izaslo na trg i pjevalo Brejvikovu omrazenu pjesmu “Djeca duge” Lilebjerna Nilsena, znao sam da vrijednosni sistem Norveske nije posrnuo ni za milimetar. Recimo, u zemljama koje su baze islamskog ekstremizma takav cin je gotovo nezamisliv.”
A meni je posebno dirljivo kako su ovi Amerikanci, Njujorcani, Bruklinci, reagovali na ekstremisticku akciju 11. septembra 2001. Izgleda da ni njihov vrednosni sistem (“Life goes on.”) usled ekstremisticke, teroristicke, akcije Al Kaide nije posrnuo ni za milimetar!
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/znacenje-najkontroverznije-fotografije-11-septembra.html
Da. Slazem se.
Verujem da je ogromna vecina, ne samo Njujorcana, Bruklinaca, vec uopste Amerikanaca, protiv ekstremizma.
Verujem takodje da vecina Amerikanaca imaju usvojen pozitivan vrednosni sistem. Vi ne mislite tako?
“Verujem takodje da vecina Amerikanaca imaju usvojen pozitivan vrednosni sistem. Vi ne mislite tako?”
Naravno da i ja mislim tako: “nacija koja veruje da uvek treba nastaviti dalje – već je nastavila dalje, uživajući u suncu uprkos sceni masovog pokolja koja kvari divan dan.”!
Ja bih Džonatana Džonsa pitao da li je toliko pragmatican da bude paradigma humanizma, pa da ode nekoliko godina u pojas Gaze i da sa lica mesta, zestoko i argumentovano kritikuje indiferentnost Amerikanaca.
Moze i Argentinu, i da se pozabavi pitanjem Foklandskih ostrva i svega sto se u istoriji desavalo oko tog sukoba.
Ili jos blize: jesmo li danas bili na prvomajskom uranku? Zna li neko sta se desavalo u Siriji?
Ja spadam u one koji ne misle tako. Amerikanci su protiv islamskog ekstremizma, ali im Bušov hrišćanski ekstremizam nije preterano smetao kad je uperen protiv ljudi van granica Amerike. Da se razumemo, nisam deo trenda pljuvanja po Americi. Oduševljena sam nizom aspekata njihove kulture i duha, obrazovana sam na američkoj literaturi, obožavam holivudski film… Prezirem njihov pogled na islam, komunizam, socijaldemokratiju… To je jedina razvijena zemlja na svetu gde u redovnim razmacima “vernik” ubije ginekologa zato što ovaj izvodi abortus u svojoj klinici; to je jedina zemlja razvijenog sveta u kojoj evolucija i “inteligentni dizajn” imaju isti status u obrazovnom sistemu; to je jedina visoko razvijena zemlje u kojoj su neke hrišćanske sekte izuzete od zakona koji zabranjuju poligamiju… Sve što u Americi ne valja je posledica toga što je hrišćanski fundamentalizam deo mainstreama. Zbog toga, meni izgleda kao da je većina Amerikanaca protiv tuđeg ekstremizma. Svog nisu ni svesni. Misle da je to normalno.
U potpunosti se slazem sa tvojim komentarom, Sonja, osim cinjenice da u USA postoji hriscanski fundamentalizam.
Mozda je to deo mainstrema, ali POLITICKOG i u sluzbi Bele Kuce, tj. administracije, a nikako ukupnog drustvenog.
USA su suvise komplikovana zajednica. ili planetarni entitet, da bi smo relacije koje funkcionisu tamo opisali na nekoliko stranica. Cak i nasi akademici ispadaju smesni zbog tendencioznog tumacenja nase prekookeanske zavisnosti koja se zove Amerika.
Priznajem da su to krucijalna pitanja na koje se ne usudjujem dati odgovor. Vise volim procitati sta kaze Noam Comski i da mu 60% poverujem.
Iznad aritmeticke sredine… 😉
Ja ne vidim kako je moguće da ekstremizam pojedinca nije povezan sa širim društvenim kontekstom. Ako je ekstremizam individualna patologija, kako objasniti njegovu povremenu erupciju u pojedinim delovima sveta? Brejvikov čin je patološki; njegova “ideologija”, ako ćemo iskreno, uopšte nije tako manjinska u Evropi. O Americi, kojoj hrišćanski fundamentalizam nije stran, da i ne govorim.
Sve oko nas, a ne samo ekstremizam, je potencijalni faktor “preokupiranosti” , na osnovu cega mi uspostavljamo stavove, a kasnije vrednosni sistem.
Jednostavno receno, onim cime je bio izlozen Anders Brejvik izlozeni smo svi mi, Sonja. Ali samo pojedinci su, po svom psiholoskom potpornom sistemu, “kandidati” za usvajanje ekstremizma kao vrednosne orjentacije.
Pomenuli ste da ste citali Brejvikov manifest i da vam je bilo muka. Ja cu samo skrenuti paznju da ga mozda (pretpostavka!) neki citaju svaki dan sa uzitkom.
Odkud ta razlika, ako je dostupnost identicna? 🙂
Ne pokušavam uopšte da negiram da je individualni faktor bitan. Njegov akt je individualan i ekstreman po svim merilima. Ono što je iza tog akta, nije ekstremno, ako se ekstrem shvati kao nešto čemu se prilanja mali broj pojedinaca, udaljenih od mainstrema. Naprosto, ono što govore Merkelova, Sarkozi, Koštunica…a oni su pod lupom javnosti i veoma vode računa kako će nešto izgovoriti, to se ne razlikuje puno od onoga što Brejvik piše i govori. Takva društvena klima olakšava ekstremista acting out, a individualni faktor je nesporan.