Vazduhoplovna Gimanazija “Marsal Tito”

Surfujuci netom, nadjoh jedan post bivseg pitomca ove gimnazije u Mostaru, gdje sam se zapravo skolovao i ja od 1986 god. do 1990.

Iako sam  bukvalno  proveo u Mostaru dane rane mladosti (gotovo 4 god), zadnji put sam bio u Mostaru davne 1991,  na izdisaju stare SFRJ.

Cesto planiram da otputujem do Mostara, ali… odlazem to uvijek, jer onog Mostara koji je ostao u mom sjecanju vise nema, pa je to vjerovatno i glavni razlog.

A, taj Mostar i skolovanje su bili bas ovakvi kako je napisao ovaj bivsi pitomac . Ja sam bio 26 klasa, B odjeljenje.

Ovaj post ce  sacuvati  detalje od zaborava tih dana skolovanja i zivota u Mostaru.

Veliko hvala!

———————————————————————————————————————————————————-

Vazduhoplovna Gimanazija “Marsal Tito” osnovana je davne 1961. godine za potrebe skolovanja kadra RV i PVO u JNA koji ce nastaviti skolovanje u Vazduhoplovnoj Vojnoj Akademiji u Zadru. Pored nje, u vojnim skolstvu su postojale jos 3 vojne gimnazije koje su bile razlicite po uslovima prijema i nacinu skolovanja. To su bile: “Franc Rozman-Stane” u Ljubljani (koja je primala samo ucenike sa teritorije SR Slovenije), “Ivo Lola Ribar” u Zagrebu, te “Bratstvo-Jedinstvo” u Beogradu. Za razliku od ostalih VG, nasa gimanzija je bila veoma liberalna za vreme u kojem je postojala, prije svega zahvaljujuci ljudima koji su u njoj radili i koji su u nama videli “ponos jedne nacije”. Upravo radi toga, gimnaziju su cesto zvali i “Jugoslavija u malom”.

Skolovanje u VG je trajalo 4 godine i odvijalo se po nastavnim planovima i programima prirodno-matematickih gimnazija u civilstvu. Tokom II i III godine skolovanja ucenici su izvrsavali letacku obuku na jedrilicama u centrima Vazduhoplovnog Saveza Jugoslavije sirom SFRJ, a pred kraj IV godine i obuku na klipnim avionima (selektivno letenje za skolovanje na VVA) kao i padobransku obuku. Krajem 70-tih, a pod uticajem promena u civilnom skolskom sistemu, gimanzija menja ime u Vazduhoplovna Opsta Srednja Vojna Skola “M.Tito”. Na srecu, to novo ime, iako zvanicno, nikada nije zazivelo medju nastavnicima i ucenicima, te se nakon par godina “staro” ime ponovo ozvanicilo.

Kompleks gimnazije se nalazilo se u naselju Rodoc , 6 kilometara juzno od Mostara, izmedju fabrike aviona Soko (u prednjem planu) i helidroma. Iznad kapije (10) na ulazu u kompleks gimnazije nalazio se natpis sa nazivom skole koji je mnogo puta bio meta fotografija, a kasnije je istu krasila i velika maketa Orla. Ceo kompleks gimnazije se sastojao od 3 internata: srednji internat (3) sa tri sprata, u kome su obicno obitavali ucenici prve godine, i ispod koga se nalazila gimnazijska kuhinja i trpezarija. Prvi internat (1) je obicno bio namenjen za trecu i cetvrtu godinu. Imao je dva sprata, a u podrumu se se nalazile raznorazne radionice za obradu drveta i metala, kao i muzicka sekcija. Treci internat (4) je obicno bio namenjen za ucenike druge godine i u njemu se nalazila radiostanica sa razglasom.

U glavnoj nastavoj zgradi (5) se nalazila i interna televizija koja je imala 2 kolor kamere i mix pult, sto je za ono vreme bilo izuzetno retko naci u skolama. Gimnazija je bila izuzetno dobro opremljena svim mogucim sportskim potrebstinama. Veliki stadion (6) se nalazio iza skolske zgrade a pored njega se nalazio i teren sa svim mogucim spravama za padobransku obuku (7) . Tu je takodje bio i bazen sa skakaonicom ( koji je pocetkom 80-tih dobio i svoj pokriveni deo pa se mogao korisiti i zimi. U zgradi (9) koja se nalazila izmedju kapije i internata nalazile su se praonica vesa i ostali intendantski servisi potrebni za rad i zivot ustanove takvog tipa. Ambulanta (12) se nalazila van kapije gimazije i posluzivala je kako pitomce VG, tako i pitomce VVA- smer helikopteri, ciji se internat nalazio u blizini. Jedan od karakteristicnih objekata koju pamte sve generacije gimazije je bila i kafana “kod Zuje” (11) , gde se obavezno svracalo na pivo po povratku iz grada. Kasnije je tu otvorena i buregdzinica, a Zujo je promenio ime u “Galeb”.

Osoblje gimanzije je bila posebna prica. Pocev od direktora Djeric Zorana (nasledio ppuk.Loncara ) koji je bio strah i trepet za nas, pa do svih onih ostalih koje cu ovde spomenuti. Moj razredni tokom 3 godine je bio prof. Krunic Milovan , popularno zvan Servantes, profesor SH/HS jezika, pjesnik i pisac, dusa od covjeka. Bio je uzasno zaboravan, ali dobar “k'o leba” i svim silama se trudio da nam usadi ljubav prema poeziji. Objavio je vise knjiga poezije, od kojih cak i ja posedujem jednu sa njegovom posvetom. “Semsa”, jedna od njegovih poznatijih pjesama koje se i dan danas sjecam, napisana je tokom mladalackih danima u Stocu odakle je bio rodom, a istu nam je recitovao jedino kad smo ga uspjeli nagovoriti (……Semsa, eh kakve grudi, da momak vrisne, da poludi, al’ Semsa nikom nista ne da, do jednog k'o crn gar pogleda……).

U IV godini razredni mi je bio prof. Rajko Ivanovic , siroce sa Sutjeske, cija su se predavanja iz sociologije izucavala na mnogim fakultetima sirom SFRJ gde su se nakon VG upisivali oni koji nisu uspeli u svojim zeljama. Izuzetan covek i strastveni kockar, koji je bio poznat po tome da nikom nije oprostio niti jednu jedinu lekciju pri ispitivanju za ocenu. Imao je izuzetno pamcenje i cesto je predavanja pocinjao nastvaljajuci prekinutu recenicu da prethodnog casa bez obzira koliko je vremena od proslo od njegovog zavrsetka. Njegovo poznato “Rekli smo….” i dan danas mi odzavanja u usima. Nazalost, ubrzo po preseljenju gimnazije u Beograd, izvrsio je samoubistvo u nervnom rastrojenju.

Tucko , prof matematike je imao izvanredan dar objasnjavanja. Terao nas je da nam sveske budu uredne i citke. Nacrtao bi na jednaoj strani table ogromno 1, a zatim na drugom 2345 i slikovito nam objasnio koliko moramo da znamo da bi dobili prolaznu ocenu iz matematike. Onaj ko je kod njega imao 3, krvavo je tu trojku zasluzio. Jozo Filipovic , prof. biologije, je isto bio jedan od zanesenjaka. Nikad nas nije znao po imenima i cesto se desilo da mu podmetnemo nekog drugog da odgovara umesto nas. Mada mi se sada cini da se ipak samo pretvarao. Radeka Marija , prof.povijesti, je imala svoj nacin objasnjavanja povijesnih dogadjaja i uvjek se odusevljavala sa macho muskarcima. Zelenika Ivanka , prof. biologije je bila mirna i tiha zena, koja je svakoga razumela i odnosila se prema nama kao majka. Vahida Hadziosmanovic , prof. kemije, je sa svojim ogromnim grudima uvek bila izazov za nocne more…., Erika Probic , prof engleskog je bila hladna ko prava engleskinja, a profesorica Ivanovic zvana “Patkica” je sa svojim suprugom bila nezaboravan par. On, tih i miran, ona ostra i ljuta. Dzeba Zeljko, prof. fizickog vaspitanja, nas je vecinom pustao da radimo sta hocemo pod uslovom da ne bezimo sa casova. Boranija, prof matematike je bio cudak i uvek spreman na salu. Tomovic Miladin, prof. ruskog i predsednik komiteta SKJ, je bio dobar covjek koji je uvijek imao razumevanja za nas. On je ujedno i zadnji od ljudi iz gimazije sa kojim sam se sreo mjesec dana pre odlaska na N.Zeland. Jedan od nezaboravnih likova je bio i prof. Zelimir Loose koji je predavao logiku i etiku i ucio nas tajnama psihologije i filozofije. Prof.Mandza sa svojim poznatim “Djace, supu ti masnu…..” nas je poducavao tajnama svijeta kroz opise zemalja koje nisam ni sanjao da cu ikada videti, a eto, silom prilika, sada zivim u jednoj od njih. Tu je bio i zIkl Hajrudin Hodzic, koji je odrzavao simulatore letenja koji su nam bili na raspolaganju. Ehhhh, koje je to letenje bilo…….

Neka mi oproste svi oni dragi ljudi koje nisam ovde spomenuo. Nazalost, njihova imena su se izgubila u virovima secanja, ali neka zato znaju da im likove imam i sada pred ocima.